- Након што је Русија у априлу обуставила извоз гаса у Бугарску и Пољску, земље југоисточне Европе почеле су да траже нове добављаче природног гаса.
- Једна опција је Азербејџан, при чему Србија и Бугарска очекују да гас долази кроз Јужни гасни коридор и преко Грчке како би надокнадио руске губитке.
- Друга опција за земље југоисточне Европе је да искористе споразум о размени између Туркменистана и Азербејџана како би повећали проток природног гаса кроз Турску.
Крајем прошлог месеца Москва је зауставила извоз гаса у две „непријатељске земље“ које су одбиле да буду натеране да плаћају гас рубљама: Бугарску и Пољску.
Балкан сада тражи алтернативне добављаче. Високо на ужем избору је Азербејџан. Али може ли кавкаска нација да их избави, и када?
Бугарска каже да не очекује несташице. Пре него што је Русија извршила инвазију на Украјину и уздрмала европска енергетска тржишта, Софија је потписала уговор о увозу 1 милијарде кубних метара (бцм) азербејџанског гаса годишње кроз Јужни гасни коридор (СГЦ), мрежу гасовода који прелазе Турску, а такође и преко Грчке кроз постојећи гасовод, као и другу нову везу која треба да буде завршена касније ове године.
Србија такође очекује да ће азербејџански гас помоћи да се замени руски увоз, али ће морати да сачека. Те испоруке ће стизати преко Бугарске преко везе коју финансира ЕУ, а која је договорена 2018. године; изградња је коначно почела раније ове године и требало би да буде готова до октобра 2023. Потражња за гасом у обе земље је релативно ниска: између 3-3,5 милијарди м3/год у Бугарској и око 2,7 милијарди м3/год у Србији. Али тренутно, Азербејџан може да испоручује Балкану највише 10 милијарди кубних метара годишње преко СГЦ-а, који већ ради пуним капацитетом. Највећи део СГЦ-а, који се наставља преко Грчке до Албаније и преко Јадрана, намењен је Италији и Централној Европи, које ће такође тражити нове залихе ако Москва реагује на своје претње да ће затворити славине.
Јужни гасни коридор се састоји од три секвенцијална гасовода. (Wikimedia Commons)
Део ове растуће потражње могао би се задовољити течним природним гасом (ЛНГ) који се испоручује бродом, али очигледно неће сви моћи да добију сав гас који им је потребан.
Највећа кинеска рафинерија не планира да купи јефтину руску нафту
Једна краткорочна опција за повећање извоза из Азербејџана је у разматрању, иако је потенцијално повећање мало: СГЦ-акционар БП рекао је за Еурасианет да су у току студије о томе како да се „оптимизује” систем гасовода СГЦ да би се додао капацитет од 1 милијарде кубних метара годишње.
Да би Азербејџан почео да испуњава изненадну потражњу, биће потребно да различити конзорцијуми који поседују азербејџанска каспијска поља, као и три гасовода који заједно чине СГЦ, направе милијарде инвестиција потребних како за повећање производње тако и за повећање капацитета гасовода.
Према наводима азербејџанске државне компаније за нафту и гас SOCAR – акционара у свим производним пољима Азербејџана и СГЦ – ове године се очекује одлука о удвостручењу извозних капацитета најзападнијег дела СГЦ-а на 20 милијарди кубних метара годишње.
Нејасно је одакле ће доћи додатни гас.
БП је дуго упозоравао да проширена производња на свом пољу Shah Deniz, које тренутно производи сав азербејџански гас за извоз, неће попунити нове капацитете СГЦ-а.
Према БП-у, значајније су неискоришћене резерве око нафтног поља Azeri-Chirag-Guneshli (АЦГ), којим БП управља и које производи највећи део азербејџанског извоза нафте. Према постојећем производном споразуму са Бакуом, сваки гас са налазишта се или упумпава назад како би се повећала производња нафте или се бесплатно предаје СОЦАР-у за снабдевање азербејџанских потрошача.
Развој гасног потенцијала АЦГ-а захтевао би велика улагања конзорцијума који је власник налазишта, што би заузврат захтевало промену уговора о производњи.
Чак и у најбољем случају, било би потребно неколико година да се почне са производњом – и стога ће бити од мале користи у тренутној гасној кризи инспирисаној Русијом.
Јефтинија опција
Постоји још једна опција коју аналитичари индустрије посматрају, она која не захтева никакву нову инфраструктуру.
Азербејџан је прошлог децембра закључио споразум о размени гаса са Туркменистаном. Према овом плану, централноазијска држава почела је да шаље до 2 милијарде кубних метара гаса годишње у североисточни Иран. Иран шаље еквивалентну количину са свог северозапада у Азербејџан, омогућавајући Бакуу да задовољи сопствену растућу домаћу потражњу.
Тај уговор о размени могао би да се прошири на чак 6 милијарди кубних метара годишње, а додатни гас би се транспортовао у Турску и даље у Европу, рекао је Џон Робертс, енергетски аналитичар у Атлантском савету.
„Постојећа мрежа за транзит гаса у Турској има око 4-5 милијарди кубних метара годишње слободног капацитета, који би се могао користити за транзит додатног гаса у Европу“, објаснио је Робертс.
Иако није огроман обим, то би могло задовољити потражњу у неким балканским државама. Оно што је најважније, технички је једноставно и потенцијално брзо.
Поред вишка капацитета, турска гасна мрежа има и два одвојена извозна гасовода – један за Бугарску и линију већег капацитета за Грчку. За разлику од линија Јужног гасног коридора, које раде пуним капацитетом и које би морале да се прошире, ове две имају простора.
Линија за Бугарску могла би да се користи само лети када је потражња за гасом у Турској ниска, објаснио је Arif Aktürk, бивши шеф набавке гаса у БОТА, турском државном оператеру гасовода. Али линија за Грчку „има доста слободних капацитета и могла би да се користи током целе године“, рекао је Актурк, додајући да би гас тада могао да тече из Грчке на Балкан.
Skorašnji komentari